Радови ученика

Моја породична кућа

        Кажу, свуда пођи, кући дођи. Мени се чини да то чешће кажу старији. Имам осећај чим устанем, да бих негде ишао, једино бих се враћао да преспавам. Мислио сам да то само старији људи мисле, док се нисмо прошле године уморни враћали са мора и свраћали на мноштво места успут. Никад као тад се нисам зажелео своје собице, и никад као тад, нисам посматрао своју кућу као једно од најбољих места на свету.

Мада, није моја кућа ништа посебно. Можда би неко рекао да јесте. Она се углавном не разликује од већине кућа у Гаврила Принципа, или уопште у Каменици, Србији. Али, када се са тренинга или из школе враћам кући, увек ме обрадује ходник са шареном софом на коју седнем да се изујем. Не знам да ли је мама размишљала о функционалности или о естетици када ју је куповала, али једно сигурно знам, погодила је оба. Док из кухиње допиру мириси мог омиљеног јела, што не утиче на мој опис куће (у позитивном смислу), пењем се уз дрвене степенице. Те степенице су обложене дрветом из завичаја мог деде, недалеко од града Травника у Босни, на планини Комап, у селу Горња Гредина. Ваљда ми зато још боље изгледају. Прво на шта се наиђе са врха степеница је кухиња. Мислим да су сарме овај пут, али кухиња и поред паре и опојних мириса изгледа одлично, са дрвеним прозорима, и тамно, тамнобраон столом. Нећу даље о кухињи. Лево од кухиње налази се дрвена соба. Она је велика и пространа, идеална за нас децу, да изводимо свакакве глупости, наравно, кад родитељи нису ту, или раде нешто. Ту се налази телевизор, централна тачка окупљања моје породице, када гледамо серије, као „Оно као љубав“, „Црни Груја“, „Мој рођак са села“, „Позориште у кући“, „Државни посао“ и многе друге. У другим случајевима место окупљања је моја соба. Шта да се ради, рачунар је велика конкуренција телевизору. Сад, кад сам све ово посложио на папри, у ствари, рекао бих да је моја кућа некако посебна, али и обична, јер сваки дом има и кухињу и остале новотарије.

Можда би неко, кад чује овај опис, доживео моју кућу сасвим другачије, као просечну и незанимљиву. То је, ваљда, због тога што нису само материјалне ствари те које се рачунају у корист лепе куће. То су наше успомене и лепи тренуци који нас везују за одређене просторије и као такве, чине један део наше лепе куће. Зато, с разлогом, мени је другачија од свих кућа, мени је најлепша и с разлогом, кад јој се враћам, могу да кажем – „Свуда пођи, кући дођи“.

Реља Билић VII 4
(школска 2013/14. година)

 

Ја знам ко сам

Постоје многе ствари које се не могу купити и које чине човеков живот бољим и лепшим, као, рецимо, љубав или морал. Нешто што много говори о нама, а добијамо га рођењем је наше наслеђе.

Када смо мали, сви чекају коју реч ћемо прво изговорити. Родитељи се такмиче да ли ћемо прво рећи мама или тата. Тада први пут, као мали, схватамо да је нешто наше и да смо ми нечији. Први преци за које ја знам су моји родитељи, па онда њихови родитељи, моји бабе и деде. Кад мало порастеш и сазнаш чији си, онда те људи често питају одакле си. А онда схватиш да пореклом ниси само мамин и татин, него да си, можда, Новосађанин, Београђанин или Каменчанин, као што сам ја. Кад 19. децембра упалимо свећу и очита се Оченаш, деда ми објасни да сам православац и Србин из Србије, и да су тако радили и моји стари, како деда воли да каже, и да тако треба и ја да наставим, и да научим своју децу. Често ми прича о свом родном месту, Горњем Вакуфу, и да су ми одатле корени, да је његов отац био заробљен у Другом светском рату, а деда погинуо у Првом светском рату. Увек му осетим понос у гласу кад прича о томе, а нарочито кад каже да је Билић, то презиме које сви имамо, а по чему смо посебни и разликујемо се. Често и ја осетим понос кад изговорим своје презиме, кад помислим колико мојих предака га је изговарало, и осетим се посебним, јер сам то ја.

А ја сам Реља, живим у Сремској Каменици, из Госпођинаца сам, родом сам из Босне, причам српским језиком, славим Светог Николу, навијам за Партизан, слушам панк и рок. То му дође као моја лична карта. На њеном почетку стоји презиме Билић, нешто лично, што увек носим са собом и што са поносом делим са другима, моје наслеђе.

Реља Билић VI 4

(школска 2012/2013. година)

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s