По чему ћу памтити ово пролеће

            Када размишљам о овом пролећу, које још увек траје, осећања су ми врло помешана. У исто време сам и срећан и тужан.

            Прво чега се сећам је свакодневно буђење уз мирис хлора и дезинфекционих средстава. Мама је опасан раноранилац и док ми спавамо, она среди све по кући и  дезинфикује, па сам често имао утисак да се будим на базену. Телефони су свако јутро звонили, мама је правила спискове за набавку за све пензионере у улици, затим организовала све што је потребно за једну моју баку која је јако болесна и другу која живи сама у Жабљу. Када се пробудим, заједно гледамо наставу на РТС-у, она ми појашњава и објашњава све што ми није јасно. Тако спреман, кренем да радим домаће задатке, а она  иде у набавку јер је она била једина која је излазила из куће. Чим завршим све обавезе, могу да играм игрице на рачунару или да проводим време са својом сестром. Ема је прошле године била у Америци и када се вратила у октобру, одмах је морала да се концентрише на факултет јер ускоро завршава. Мама и тата, иначе, раде по цео дан, ја сам кренуо у пети разред и имао сам  пуно обавеза, па је једини дан када смо били сви  заједно  била недеља, тако да сам ја све ово време, мислио да је сваки дан недеља. Супер је када имаш старију сестру којој, кад види да си усамљен, није био проблем да игра школице, скаче на трамполини, али и да ти тајно купи игрицу на интернету или живот за игрицу, тако да ти родитељи не сазнају за то. Научио сам да правим најбоље крофне на свету, да кошење траве, кречење, а поготово рибање после, нису ни мало забавни ни лаки послови, као што сам ја мислио, да су домаће кисело млеко и јогурт далеко укуснији од куповних и да нам се мамина навика да увек има резерве резерви сада исплатила. Обожавао сам тренутке када би нас мама пробудила и донела нам храну у кревет и тако бисмо провели, обично, цело недељно преподне, гледајући филмове. Неке филмове сам гледао поново јер сада, када сам научио неке ствари у школи, могао сам да их другачије разумем, као што су филмови „Ноћ у музеју“ или „Принц Египта“. Тата је по цео дан био на рачунару, цртао, рачунао и слао снимке и радове својим ученицима и студентима. Понекад ми га је било жао јер је толико енергије улагао и толико се нервирао због целе ове ситуације. Да бих научио што више, мама је морала да постане наставница, па је, јадница, скакала са разломака, на климу, биодиверзитет, ноте, Рим, па све до глаголских облика и осне симетрије. Да ли сте знали да се притисак и кондензација могу објаснити помоћу експрес – лонца? Пошто никако нисам могао да научим године из историје, осмислила је и друштвену игру. Игра је слична Ризику, освајаш свет, али тако да мораш да одговориш тачно на питања. Наравно, питања су из свих предмета, али највише из историје и то године. Било је и јако смешних момената. Када сам се, рецимо, шишао машиницом и мама ми је покидала део шишки, па од тада кад год видимо некога са смешном фризуром, питамо се да ли је и њега моја мама.  Наравно, да није све било тако идеално, ужасно ми је недостајала слобода да идем на терен, да возим бицикл, недостајала ми је моја ђачка дружина, школско звоно, селидба из кабинета у кабинет,  па чак и мој Сид, који ми иначе иде на живце, али коме сам се јако радовао када ме позове да му помогнем нешто око школе. Најтужнији моменат ми је био када сам после два месеца први пут отишао да видим баку и када сам стајао на тротоару, а она на улазним вратима, и нисам могао да је загрлим и пољубим. Вероватно нећу још дуго то моћи, бар док све ово не прође.

            Ово је било стварно врло чудно пролеће, искуство које без обзира на дивне моменте стварно не бих волео да се понови. Једва чекам да се живот врати у нормалу и колико год ми понекад било тешко, опет будем слободан као пре.

Јован Ракић V4, школска 2019/2020. година

***

Кад срце задрхти онако снажно,

кад му нешто постане важно,

када му неко у сан дође

и путевима осмеха пође

да л’ је то нека тиха стрепња

ил’ је то само у глави пометња.

 

А нечије очи блиставог сјаја

погледа снажних онако без краја

варница севну, а онда неста

у даљини испред мене цеста,

небо плаво романе пише,

а јата птица лете све више.

 

Шапат у ваздуу можда се чује

или су то само песме  олује

али ме прогања тај осећај снажни

понекад истински, понекад лажни.

 

А чуперак косе што неки носе

у срцу, у мислима, у сновима, у глави

кренеш у шетњу, а ноге ти босе,

е.. то је онај чуперак плави!

 

Ива Шћекић 7-3, школска 2019/2020.

Ишчекивање

Са мном се чудно дешава нешто,

не успевам то да сакријем вешто.

 

Лице црвени, у стомаку лептирићи,

надам се да ће ми коначно прићи.

 

Док чекам од тебе неки знак,

ниједан домаћи није лак.

 

Слушам твоје шале, смејем се гласно,

сакривам стрепњу јасно.

 

Грицкам нокте, дрхти ми глас

и стално мислим само на нас.

 

Марија Кнежевић 7-3, школска 2019/2020.

 

 

 

Моја очекивања

Очекујем да ће вечерас репрезентација Србије да победи Филипине. Могу то да очекујем јер ми се чини да је наша репрезентација боља у кошарци од Филипина. Очекујем, такође, да ћемо за вечеру имати оне укусне бургере које мама спрема. За све остало не могу да кажем шта очекујем. Није ми баш јасно шта су жеље, а шта очекивања.

Да је тема била моје жеље, ништа лакше, то су фудбал, игрице, мало учења и чоколада. Овако морам да размислим. Сад сам седми разред, није шала. Сећам се кад сам био трећи разред, једина очекивања су ми била да урадим домаћи задатак на време, да после могу да играм фудбал. Сада ми се и жеље и очекивања мењају. Очекујем да ми математика и даље буде најзанимљивији предмет, да ми хемија не буде напорна и досадна, да могу сам да радим задатке из физике, да не мора тата да ми каже да ми је то објаснио већ пет пута. Очекујем да, коначно, схватим те формуле, које некима не праве проблеме као мени. Некако очекујем да ће овај седми разред бити добар.

Не очекујем да ћу имати све петице на крају године, али очекујем да кажем: „То! Схватио сам!“. Не очекујем ни да ћу бити најбољи фудбалер, али волео бих да ми другови кажу: „Браво, Угљеша!“. Не очекујем ни да ћу бити најбоље дете, али очекујем да ће ми мој брат, сестра и родитељи рећи: „Браво, мали!“.

Моја очекивања

Пресрећан сам што се завршила школа и шести разред, почео је распуст… који се тако брзо завршио и ето ме већ у седмом разреду.

Почињу нове обавезе, домаћи задаци, контролни… Уплашен сам јер не знам шта ме све очекује. Добијамо неке нове наставнике и бојим се да ли ће ме разумети. Да ли ће разумети да мени доста ствари тешко иде, то је мој хендикеп и ја против њега не могу. Очекујем да ме наставници разумеју и да схвате да ја нисам неуредан зато што то желим, ја се трудим колико могу. Уз мамину помоћ доста тога успем, хвала јој од срца. Волео бих да у овој школској години успем доста тога сам да научим и урадим. Потрудићу се. Очекујем више дружења, лепи речи, да нема туча и свађа, очекујем разумевање за грешке јер свако у животу греши. Пуно тога ме брине, а уједно и радује. Брину ме промене наставника јер сам се на неке навикао, а они ми сада неће предавати. Радује ме дружење са другарима, нове симпатије, екскурзије, играње после школе…

Очекивања ми нису велика и не тражим пуно од живота јер како каже народ: „Велика очекивања носе и велика разочарења“, а ја не желим да будем разочаран.

Арон Борђошки VII4, школска 2019/2020. година

Моја очекивања

Када се скупе ласте на жици и крену да се договарају својим веселим цвркутом о одласку у топле крајеве, знам да је почетак школске године близу. Дуго очекивани распуст се завршио. Некако ми је и драго због тога. Седми разред. Осећам се другачије.

Кажу да ће бити тешко и напорно. Кажу да ће бити пуно да се учи. Не плашим се! Наоружана претходним знањем, спремна сам да наставим са упијањем новог градива, да га надовежем на старо и да створим целине у својој глави које ће ме чинити богатијом за неко ново сазнање. И тај распуст се некако одужио. На крају шестог разреда сам се разболела и морала сам раније напустити школу. Трпела сам и кад ме је највише болело, али мама је некако знала да имам болове и није ме више пустила у школу, само један дан на физику и то јер сам је молила данима. Чини ми се да сам сада још јача, још спремнија и да ћу учити са још више воље, јер оно што ме највише носи је тај добар осећај кад добијем петицу за коју се поштено потрудим, Није то само број, већ нешто много више. То је награда за уложен труд, за уложено време, то је једноставно добар осећај да сам успела. Седми разред је много озбиљнији зато што после њега одмах следи осми. Надам се да ћу упловити у седми разред од почетка у мирним водама. Све што желим је да будем здрава, да ме ништа не боли и да могу несметано да учим. Наравно, ту су и моји другари и тај омиљени велики одмор где се сви лепо дружимо.

Чинио ми се седми разред толико далеко, као да још има времена. Ишчекивала сам га са неком стрепњом. Сада је ту испред мене и пушта ме кроз своја велика врата да уђем још јача, жељна знања, са вољом која ме води ка путевима одрастања. Седми разред је мост који ће ме одвести до једног краја и до новог почетка. А ја, ја сам спремна и кренула сам…

Ива Шћекић VII3, школска 2019/2020. година

 

Ја знам ко сам

Сваки човек би требало да зна своје порекло, своје корене и да познаје историју својих предака. У Србији су раније говорили: „Из добре је породице“, јер се у нашем народу јако водило рачуна о вредностима и о породичном наслеђу. Српска држава има изузетно дугу и богату историју српских владара и племића и српских задужбина и оставштина.

Ја знам ко сам, Ива Меденица, потомак Персе Меденица. Моја прабаба Перса је била изузетно храбра и одважна жена. Почетком Другог светског рата, њен муж је пао у заробљеништво и као војник Краљевине послат је у Немачку. Перса је сама морала да подигне и узгоји петоро мале деце. Пошто је била жена, није била запослена и није имала никаквих примања. Само је својом способношћу и изузетном мудрошћу успела да спасе свој и животе своје деце. Морала је да прехрани и обуче децу. Око њих су се смењивали Немци, четници и партизани. Прабаба Перса је била партизанка и била је посвећена партији и обављала за њих све потребне радње. Исто тако, док су владали четници, мудро је од њих добијала информације и набављала храну. Једном приликом је оборен савезнички авион и приликом спашавања пилота, у шуми је остао падобран. Кад је прабаба шетала по шуми, наишла је на падобран и однела га је својој кући где га је сакрила. Перса није хтела да врати падобран, чак ни по цену да убију и њу и њену децу. Касније је од истог падобрана, који је био од свиле, свој деци сашила одела. За време ратовања, Перса је успела да сачува и себе и своју децу. Након завршетка рата, из заробљеништва су пустили њеног мужа Николу.

Данашња деца живе са свим испуњеним потребама за живот, док су деца за време ратовања живела са страхом да ли ће уопште да дочекају јутро. Да није било храбре прабабе Персе, не би било ни моје породице. У нашој породици се са поносом спомиње њено име и препричава све што је она радила и чинила за своју земљу, за свој народ и за слободу и живот своје породице. Поносна сам што сам део такве породице и што у мени тече крв такве жене.

Ива Меденица VI3, школска 2018/2019. година

Ја знам ко сам

О свом пореклу највише знам од свог деде Микија, у чијем сам крилу од најранијих дана слушала о братству Шћекић. Он је те приче слушао од свог оца Мирка, који је био партизан и борио се у Другом светском рату.

Презиме Шћекић вуче дубоке корене још из 17. века. Родоначелник братства Шћекић био је чувени Шћек. Он је био један од великих вођа чувеног племена Пипери у Црној Гори. Тамо, међу кршевитим планинама и густим шумама, Шћек је ширио своју бројну фамилију и борио се за освајање територије. У близини бистре и ледене реке Лим, недалеко од Берана, у месту Залоквица, подигнут је чувени споменик Шћеку. Сваке године, 8. августа, одлазим са својом породицом на скуп Шћекића. То је заиста посебан осећај пењати се на врх планине, тамо где се спаја бескрајно небеско плаветнило и планински венци Бјеласице. Сећам се, када сам први пут ишла, ауто се једва попео уз брдо. Обузео ме је страх и плашила сам се да ће нас прогутати провалија која се чинила као да нема подножје. Тата је рекао да је посебан осећај сјединити се са својим коренима на месту где је све почело. Поред нас је пролазила огромна беличаста густа магла која се чинила као да ће нас зграбити и да ћемо сви нестати. Заплакала сам, јер у тренутку нисам видела тату, али ме је, ипак,тешило то што ме је држао за руку. Деда Милорад је рекао да се не плашим и да је то само облак који ту често прошета. На скуп Шћекића долази сви наши презимењаци из свих делова света. Организују се права посела, а мене највише одушевљавају фолклораши који праве чувену црногорску кулу. Песме, рецитације, све то доприноси оном чувеном осећају када се слике у глави саме ређају и оживе. Поносна сам што носим презиме Шћекић. Жао ми је што никада нисам упознала прадеду Мирка, који има пуно одликовања из Првог светског рата, а о њему највише волим да слушам.

Презимена сваког од нас крију различите приче и свако има своју богату прошлост. Многе приче су обавијене велом тајни, а неке подсећају и на легенде. Те приче чине нашу историју, а ми ћемо наставити да их причамо својим потомцима.

Ива Шћекић VI3, шк. 2018/2019. година

Ја знам ко сам

Наше дрво велико је,                                                                                                                          вековима расте и гране пружа,                                                                                                      све то време ширило се, петљало и трудило се све да сачува,                                            а ја и даље знам ко сам.

Кад погледам мајку своју и оца свога,                                                                                          знам на кога су уши, нос, па чак и коса.                                                                                      Онда погледам деке, баке, а из њих сва мудрост тече.                                                            Ту са њима погледам и њихове претке,                                                                                        па се сетим да кроз моје вене и њихова крв тече.

Гледам све те силне гране, сваки лист, сваки год,                                                                    па чад и род, урезан је у моје гене                                                                                                  ја знам ко сам и ко ми је род.

Ја знам ко сам, знам и где сам                                                                                                          и где је корен дрвета мог.

Јована Јовановић VI3, шк. 2018/2019. година

 

Ја знам ко сам

Ја сам Лана Ботлик. Висока, дугокоса и смеђокоса девојчица. Ученица сам шестог разреда Основне школе „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Каменици.

Волим физичко и ликовно, не разумем физику, не знам енглески, а ни граматику српског језика. Добар сам и искрен пријатељ, сваком помогнем и сваког знам да насмејем. Родила сам се у Новом Саду. У Новом Саду родили су се и мој прадеда и мој деда и моја мама. Нови Сад је мој град. Мој прадеда је живео у Новом Саду, био је борац у Другом светском рату. Борио се за Србију, за Југославију, за слободу и мир својих наследника. Мој деда је живео у Новом Саду, на Телепу, и био је најбољи дедана свету. Сви моји преци ходали су улицама овог града, а ја настављам њиховим путем. Трчим кроз мој Нови Сад са осмехом на лицу и поносом у срцу.

Ја знам ко сам. Ја сам унука храброг борца који се борио за слободу свог народа. Ја сам Новосађанка, атлетичарка и девојчица са великим осмехом.

Лана Ботлик VI3, шк. 2018/2019. година