Лик Милоша Војиновића

Морам признати да нисам читао много о јунацима, а још мање сам имао прилику да упознам неког. Ипак, чини ми се да је Милош Војиновић слика и прилика правог јуначи.

Милош је био висок, снажан и упечатљив младић. Имао је дугу црну косу и оштар поглед. Није штедео труда да себи угоди, а ни своме коњу који је морао бити најбољи. Носио је скупоцене хаљине, али није му било мрско ни да обуче чобанску кабаницу и међу обичним светом да буде и спава под отвореним небом. Корак му је био оштар, а свака реч промишљена и на месту. Ведрог духа, волео је да попије вина и провесели се. Био је међу највештијим и најхрабријим ратницима, увек спреман да се суочи са опасношћу. Бистар и помало преке нарави, увек је остваривао оно што науми. Савестан и одговоран, своју љубав према породици исказивао је кроз своја дела, жртвујући се за њихову добробит.

Као што песма каже: „Благо мајци која те родила,и ујаку који те имаде!“ Тешко је данас наћи таквог јунака.

 

Матеја Вареница V5, шк. 2017/2018. година

ОШ „Јован Јовановић Змај“ Сремска Каменица

 

Advertisements

„У мени сто ватромета“

Кад у мени пукне ватромета сто,

тада се деси нешто невероватно.

 

Често се догоди да се помешају искре две,

које у мени промене све.

 

И када први ватромет зазелени,

он пробуди оно позитивно у мени.

 

А кад плава боја шири се свуд,

тада стварно постајем луд.

 

А сива боја се ни са ким не дружи,

и то онда мене веома растужи.

 

И кад последњи ватромет пожути,

то мене веома наљути.

 

Када ми образ поцрвени,

то буди љубав у мени.

 

А зелене боје свуда има,

али најлепше стоји у њеним очима.

 

И у мени се то тако дешава често,

објаснити свима, веома је тешко.

 

Стефан Родић VII6

шк. 2016/2017. година

Чудан је овај све у мени кад све пожути и порумени

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Волео бих често када сам црн,

да извадим из мога срца тај трн,

који често жуља и боде

и жели много више слободе.

 

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Желео бих када би сви, да се зна,

похвалили оно што радим ја.

Када би ми неко упутио поглед благ,

још би ми више био драг.

А црвену боју не бих да делим са свима,

већ само са оним најлепшим очима.

 

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Поделио бих све своје боје сиве,

нека негде другде живе.

Нећу да будем ни црн, ни сив,

хоћу да обучем дугине боје,

јер оне ми, мислим, најбоље стоје.

 

Стефан Родић VII6

шк. 2016/2017. година

Моја бајка

Богати сиромах

     Био једном један сиромах који је био јако сиромашан, није имао ни кућу, ни било какво имање. Цео дан је просио за мало хлеба.

     Цео живот је провео просећи, све до једног дана кад су пред њега стале три старице, за које нико није знао да се, заправо, добре виле. Оне су му рекле да се не брине и да ће га за седам година снаћи велико богатство, али од условом да мора обићи цео свет за тих седам година. Он одлучи да крене на пут. Успут, налетео је на троглавог змаја и јако се уплашио, мислио је да ће змај да га поједе, али змај то није урадио, већ га је питао где је кренуо и ако може, некако да му помогне. Сиромах је рекао да је пошао на други пут и да, ако змај може, да га однесе донекле, па ће он наставити даље сам. И тако је и било, змај га је повезао и прешли су неколико држава. Када се змај уморио, оставио га је, а овај му се пуно захвалио и наставио даље. Он је препешачио баш доста и стигао до једне планине. Попео се до пола планине и на једном дрвету нашао малог голуба. Голуб га упита где је кренуо, а сиромах му одговори да је кренуо на пут око света. Кад голуб то чује, одлучи да му помогне и подари му крила да одлети. Овај му се захвали и одлете. Он је летео док му крила нису испарила. Када се то десило, он је пао на сламу и није се повредио, него је наставио даље. Тако јадан и уморан, без наде, остао је на измаку снаге и рекао себи: „Одустајем, не могу више, нема наде!“ Наједном, пред њим се створио прелепи једнорог који му рече: „Ја ћу ти помоћи.“ Сиромах се попе на једнорога и једнорог га тако брзо одведе до једног дворца и ту га остави. Сиромах покуца на врата и цар му отвори. Сиромах га упита може ли да добије нешто да једе и пије, а добри цар сме да једе и пије колико хоће и да остане колико хоће и да остане колико хоће у дворцу. Сиромах је у дворцу добио нову одећу и спавао је у малој собици поред принцезине собе. Једне ноћи се пробуди, оде у принезину собу и види да је нема. То ујутро рече цару, а цар му каже: „Иди, пронађи моју кћер и ако је пронађеш, добићеш руку њену.“ И овај одмах крене да тражи принцезу. Дуго је пешачио, све док није налетео на велику пећину у којој је нашао дванаестоглаву аждају и принцезу иза ње. Он се страшно борио са аждајом док се аждаја није уморила и пала, а онда јој је сиромах одсекао свих дванаест глава. После тога, ослободио је принцезу и заједно  су отишли назад у дворац. Цар је испунио оно што је обећао, дао је руку своје кћери сиромаху и они су се венчали и добили седам синова, а сиромах који више није био то, него краљ, схватио је да тих седам година што је путовао, није било за џабе, и оне три старице што су му рекле за будућност, биле су у праву и схватио је да су оне, заправо, добре виле и када их је опет видео, пуно им се захвалио.

     И тако су његова породица и он живели срећно до краја живота.

Страхиња Селак V6

шк. 2016/2017. година

Моја плава звезда

Недавно смо обрађивали песму „Плава звезда“ Мирослава Антића. Од тада се често питам која је моја плава звезда. Плаво небо доноси ми топлоту, ширину, лепоту… Некоме је плава звезда животни сан, занимање, најбољи друг, другарица, девојка…

Шта бих желео да будем кад одрастем? Маштам о занимањима пилота, морепловца, доктора… Бићу пилот. Летећу плавим небом изнад облака. Кад ми облаци буду дозволили, летећу ниско и упознати градове, планинске врхове, непрегледна мора. Упознаћу многе људи и њихове обичаје и језике. Такође ћу видети нека туристичка места. Цео свет биће испод мог авиона. Свестан сам и опасности ако искрсне невреме. Нећу да размишљам о тим стварима. Лепота ће победити и ја ћу срећно летети и уживати. Ево шгта је сада моја плава звезда.

Дивна је порука песме: „Када нађеш ону праву, ону плаву, пази добро да је не изгубиш, не повредиш.“ Ово се носи и памти кроз цео живот.

 

Лука Ђорђевић VI5

шк. 2016/2017. година

Моја плава звезда

Ноћ је већ одавно куцала на моја врата. Месечев сјај је продирао кроз танку црвену завесу. Нисам могла да заспим. Напољу, кроз густу маглу, назирало се неколико звезда. Тако мале и сјајне, тако светлуцаве и магичне, а опет, тако тајанствене… Посматрање звезда ме је навело на дубоко размишљање.

Која је моја звезда? Звезда која ће да ме прати и чува. Она која ће ме примити у свој топли загрљај, како би ме сакрила од свих проблема данашњице. То је она најсјајнија, што чучи сакривена у ћошку. Шта је моја звезда? Моја звезда је оно што желим, о чему сањам, оно о чему понекад размишљам или тајна знана само мом срцу. Да ми је ово питање неко поставио пре две или три године, рекла бих – нови мобилни телефон, бицикл или патике. Схватила сам да су то ствари које само дођу и прођу, а потребно је нешто што ће човека да испуни. Моја животна жеља је да постанем добар човек. Иако смо још деца и требало би да будемо безбрижни, на телевизији стално гледамо ратове, убиства и разне друге злочине. Сматрам да не би требало дозволити да нас зли људи поведу погрешним путем.

Своју плаву звезду морамо чувати и неговати, али не дозволити да нас њена светлост засени. Целог живота требало би делити љубав и позитивну енергију јер ћемо на тај начин показати особине човека у каквог желимо да израстемо

 

Валентина Грујић VI5

шк. 2016/2017. година

Моја плава звезда

Свако у животу има своје циљеве и своје жеље. Понекад се до њих може стићи лако и брзо, а понекад се морамо више потрудити да бисмо дошли до свог циља. У животу, циљеви су као звезде, светло које нас покреће.

Моја звезда, плава звезда, јесте да напишем своју сопствену књигу, а потом да постанем познати писац за децу и тинејџере. Одувек см, као мала, маштала да пишем бајке, приче, песме о животу, љубави и којекаквим догодовштинама. У неколико наврата покушала сам да створим збирку песама или прича у којима бих испричала све о мукама, а и предностима детињства, о школству и образовању.

Моја звезда, циљ или нешто до чега ми је стало, јесте баш то – да неко једног дана прочита ту песму, причу, бајку, да то не буду само празне речи, само празна слова исписана на папиру, без икаквог значења или поруке. Желим да се једног дана сетим тих тренутака да прочитам и да друге научим како да уче из књига које говоре много слика, које буде осећања и које се не заборављају. Такође, желим да на маштовит и смешан начин дочарам те тренутке, тај период живота, ако ја то стварно желим, ја ћу то и остварити.

Увек веруј у себе и достигнућеш своје звезде, жеље и циљеве.

 

Тијана Ајети VI5

шк. 2016/2017. година

Моја плава звезда

Мислим да сваки човек на овом свету има неки сан, животни сан, који га води напред, све до остварења. И ја имам неколико снова које желим у животу да остварим. Али један од њих ми је сада најважнији, а то је да достигнем црни појас у каратеу.

Тренирам карате од другог разреда. На почетку је било само ради рекреације. Био сам радознао да пробам тај спорт. Али како су тренинзи пролазили, постојало је све занимљивије. Постајало је теже, али напредовао сам и добијао похвале. Схватио сам да сам у том спорту пронашао себе и постао ми је сад да достигнем максимум, црни појас у каратеу. Тренирам већ четири године и наставићу још дуго. Верујем да ћу црни појас добити ако се будем трудио и свим срцем будем то желео.

Иако то неће бити ускоро, иако би требало пуно труда и упорности, пратићу свој сан. Пратићу своју плаву звезду, а она ће ме водити напред, све до мог циља.

Вук Вујасиновић VI5

шк. 2016/2017. година

Анастасија Бијелић СВЕТИ САВА ЖИВИ БЕЗ ГОДИНА, БЕЗ СМРТИ

Моја некадашња ученица наставља да бриљира и у Карловачкој гимназији. Ово је њен награђени рад.

Извор: Анастасија Бијелић СВЕТИ САВА ЖИВИ БЕЗ ГОДИНА, БЕЗ СМРТИ

Учећи од Змаја и ја ћу бити змај

 

Као пролећа весник,

Он је био прави дечји песник.

Његове песме зна сваки човек,

И остао је запамћен довек’.

Његовог чувеног Лазу,

Сва деца знају као мамину мазу.

Сви знамо за слатке муке –

Гледати у зреле јабуке.

Сви смо прошли учитеља Патка,

Који је био на висини задатка.

Иако му никад нећу дорасти,

Једном песник и ја ћу постати,

А он ће узор мој заувек остати.

Волела бих да будем песник

Као и Змај –

Радости весник.

Велик човек он је био,

Весео, драг и мио.

Учећи од Змаја и ја ћу бити змај,

Писати песме:

Веселе и тужне,

Неке лепе, неке ружне…

 

Валентина Грујић V5