Када размишљам о овом пролећу, које још увек траје, осећања су ми врло помешана. У исто време сам и срећан и тужан.
Прво чега се сећам је свакодневно буђење уз мирис хлора и дезинфекционих средстава. Мама је опасан раноранилац и док ми спавамо, она среди све по кући и дезинфикује, па сам често имао утисак да се будим на базену. Телефони су свако јутро звонили, мама је правила спискове за набавку за све пензионере у улици, затим организовала све што је потребно за једну моју баку која је јако болесна и другу која живи сама у Жабљу. Када се пробудим, заједно гледамо наставу на РТС-у, она ми појашњава и објашњава све што ми није јасно. Тако спреман, кренем да радим домаће задатке, а она иде у набавку јер је она била једина која је излазила из куће. Чим завршим све обавезе, могу да играм игрице на рачунару или да проводим време са својом сестром. Ема је прошле године била у Америци и када се вратила у октобру, одмах је морала да се концентрише на факултет јер ускоро завршава. Мама и тата, иначе, раде по цео дан, ја сам кренуо у пети разред и имао сам пуно обавеза, па је једини дан када смо били сви заједно била недеља, тако да сам ја све ово време, мислио да је сваки дан недеља. Супер је када имаш старију сестру којој, кад види да си усамљен, није био проблем да игра школице, скаче на трамполини, али и да ти тајно купи игрицу на интернету или живот за игрицу, тако да ти родитељи не сазнају за то. Научио сам да правим најбоље крофне на свету, да кошење траве, кречење, а поготово рибање после, нису ни мало забавни ни лаки послови, као што сам ја мислио, да су домаће кисело млеко и јогурт далеко укуснији од куповних и да нам се мамина навика да увек има резерве резерви сада исплатила. Обожавао сам тренутке када би нас мама пробудила и донела нам храну у кревет и тако бисмо провели, обично, цело недељно преподне, гледајући филмове. Неке филмове сам гледао поново јер сада, када сам научио неке ствари у школи, могао сам да их другачије разумем, као што су филмови „Ноћ у музеју“ или „Принц Египта“. Тата је по цео дан био на рачунару, цртао, рачунао и слао снимке и радове својим ученицима и студентима. Понекад ми га је било жао јер је толико енергије улагао и толико се нервирао због целе ове ситуације. Да бих научио што више, мама је морала да постане наставница, па је, јадница, скакала са разломака, на климу, биодиверзитет, ноте, Рим, па све до глаголских облика и осне симетрије. Да ли сте знали да се притисак и кондензација могу објаснити помоћу експрес – лонца? Пошто никако нисам могао да научим године из историје, осмислила је и друштвену игру. Игра је слична Ризику, освајаш свет, али тако да мораш да одговориш тачно на питања. Наравно, питања су из свих предмета, али највише из историје и то године. Било је и јако смешних момената. Када сам се, рецимо, шишао машиницом и мама ми је покидала део шишки, па од тада кад год видимо некога са смешном фризуром, питамо се да ли је и њега моја мама. Наравно, да није све било тако идеално, ужасно ми је недостајала слобода да идем на терен, да возим бицикл, недостајала ми је моја ђачка дружина, школско звоно, селидба из кабинета у кабинет, па чак и мој Сид, који ми иначе иде на живце, али коме сам се јако радовао када ме позове да му помогнем нешто око школе. Најтужнији моменат ми је био када сам после два месеца први пут отишао да видим баку и када сам стајао на тротоару, а она на улазним вратима, и нисам могао да је загрлим и пољубим. Вероватно нећу још дуго то моћи, бар док све ово не прође.
Ово је било стварно врло чудно пролеће, искуство које без обзира на дивне моменте стварно не бих волео да се понови. Једва чекам да се живот врати у нормалу и колико год ми понекад било тешко, опет будем слободан као пре.
Јован Ракић V4, школска 2019/2020. година
