Ја знам ко сам

Сваки човек би требало да зна своје порекло, своје корене и да познаје историју својих предака. У Србији су раније говорили: „Из добре је породице“, јер се у нашем народу јако водило рачуна о вредностима и о породичном наслеђу. Српска држава има изузетно дугу и богату историју српских владара и племића и српских задужбина и оставштина.

Ја знам ко сам, Ива Меденица, потомак Персе Меденица. Моја прабаба Перса је била изузетно храбра и одважна жена. Почетком Другог светског рата, њен муж је пао у заробљеништво и као војник Краљевине послат је у Немачку. Перса је сама морала да подигне и узгоји петоро мале деце. Пошто је била жена, није била запослена и није имала никаквих примања. Само је својом способношћу и изузетном мудрошћу успела да спасе свој и животе своје деце. Морала је да прехрани и обуче децу. Око њих су се смењивали Немци, четници и партизани. Прабаба Перса је била партизанка и била је посвећена партији и обављала за њих све потребне радње. Исто тако, док су владали четници, мудро је од њих добијала информације и набављала храну. Једном приликом је оборен савезнички авион и приликом спашавања пилота, у шуми је остао падобран. Кад је прабаба шетала по шуми, наишла је на падобран и однела га је својој кући где га је сакрила. Перса није хтела да врати падобран, чак ни по цену да убију и њу и њену децу. Касније је од истог падобрана, који је био од свиле, свој деци сашила одела. За време ратовања, Перса је успела да сачува и себе и своју децу. Након завршетка рата, из заробљеништва су пустили њеног мужа Николу.

Данашња деца живе са свим испуњеним потребама за живот, док су деца за време ратовања живела са страхом да ли ће уопште да дочекају јутро. Да није било храбре прабабе Персе, не би било ни моје породице. У нашој породици се са поносом спомиње њено име и препричава све што је она радила и чинила за своју земљу, за свој народ и за слободу и живот своје породице. Поносна сам што сам део такве породице и што у мени тече крв такве жене.

Ива Меденица VI3, школска 2018/2019. година

Advertisements

Ја знам ко сам

О свом пореклу највише знам од свог деде Микија, у чијем сам крилу од најранијих дана слушала о братству Шћекић. Он је те приче слушао од свог оца Мирка, који је био партизан и борио се у Другом светском рату.

Презиме Шћекић вуче дубоке корене још из 17. века. Родоначелник братства Шћекић био је чувени Шћек. Он је био један од великих вођа чувеног племена Пипери у Црној Гори. Тамо, међу кршевитим планинама и густим шумама, Шћек је ширио своју бројну фамилију и борио се за освајање територије. У близини бистре и ледене реке Лим, недалеко од Берана, у месту Залоквица, подигнут је чувени споменик Шћеку. Сваке године, 8. августа, одлазим са својом породицом на скуп Шћекића. То је заиста посебан осећај пењати се на врх планине, тамо где се спаја бескрајно небеско плаветнило и планински венци Бјеласице. Сећам се, када сам први пут ишла, ауто се једва попео уз брдо. Обузео ме је страх и плашила сам се да ће нас прогутати провалија која се чинила као да нема подножје. Тата је рекао да је посебан осећај сјединити се са својим коренима на месту где је све почело. Поред нас је пролазила огромна беличаста густа магла која се чинила као да ће нас зграбити и да ћемо сви нестати. Заплакала сам, јер у тренутку нисам видела тату, али ме је, ипак,тешило то што ме је држао за руку. Деда Милорад је рекао да се не плашим и да је то само облак који ту често прошета. На скуп Шћекића долази сви наши презимењаци из свих делова света. Организују се права посела, а мене највише одушевљавају фолклораши који праве чувену црногорску кулу. Песме, рецитације, све то доприноси оном чувеном осећају када се слике у глави саме ређају и оживе. Поносна сам што носим презиме Шћекић. Жао ми је што никада нисам упознала прадеду Мирка, који има пуно одликовања из Првог светског рата, а о њему највише волим да слушам.

Презимена сваког од нас крију различите приче и свако има своју богату прошлост. Многе приче су обавијене велом тајни, а неке подсећају и на легенде. Те приче чине нашу историју, а ми ћемо наставити да их причамо својим потомцима.

Ива Шћекић VI3, шк. 2018/2019. година

Ја знам ко сам

Наше дрво велико је,                                                                                                                          вековима расте и гране пружа,                                                                                                      све то време ширило се, петљало и трудило се све да сачува,                                            а ја и даље знам ко сам.

Кад погледам мајку своју и оца свога,                                                                                          знам на кога су уши, нос, па чак и коса.                                                                                      Онда погледам деке, баке, а из њих сва мудрост тече.                                                            Ту са њима погледам и њихове претке,                                                                                        па се сетим да кроз моје вене и њихова крв тече.

Гледам све те силне гране, сваки лист, сваки год,                                                                    па чад и род, урезан је у моје гене                                                                                                  ја знам ко сам и ко ми је род.

Ја знам ко сам, знам и где сам                                                                                                          и где је корен дрвета мог.

Јована Јовановић VI3, шк. 2018/2019. година

 

Ја знам ко сам

Ја сам Лана Ботлик. Висока, дугокоса и смеђокоса девојчица. Ученица сам шестог разреда Основне школе „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Каменици.

Волим физичко и ликовно, не разумем физику, не знам енглески, а ни граматику српског језика. Добар сам и искрен пријатељ, сваком помогнем и сваког знам да насмејем. Родила сам се у Новом Саду. У Новом Саду родили су се и мој прадеда и мој деда и моја мама. Нови Сад је мој град. Мој прадеда је живео у Новом Саду, био је борац у Другом светском рату. Борио се за Србију, за Југославију, за слободу и мир својих наследника. Мој деда је живео у Новом Саду, на Телепу, и био је најбољи дедана свету. Сви моји преци ходали су улицама овог града, а ја настављам њиховим путем. Трчим кроз мој Нови Сад са осмехом на лицу и поносом у срцу.

Ја знам ко сам. Ја сам унука храброг борца који се борио за слободу свог народа. Ја сам Новосађанка, атлетичарка и девојчица са великим осмехом.

Лана Ботлик VI3, шк. 2018/2019. година

Ја знам ко сам

Да ме је неко пре пар година питао за моје порекло, то би било као да ме је питао шта је суфикс или префикс. Мислим да бих помислио: „Немој сада о томе, молим те.“ Значење те речи схватио сам највише када смо били у Босни на скијању.

Нисам ја тада био први пут у Босни, али тада сам почео да размишљам о свом пореклу. То је оно место где се нисам родио ја, али су се ту родили моје бабе и деде и много мојих рођака. То је, значи, та Босна и Доњи Вакуф, који је деда спомињао кад ми је причао причу пред спавање. Ту је Гредина и онај воћњак у коме је играо фудбал узбрдо. Деда тврди да овај фудбал , где сад трче лагано по равном терену, не може да се пореди са његовим фудбалом. Ту је и она крушка, одакле баба моли деду да сиђе да се не разбије. Мало ниже је село одакле је моја баба и одатле је моје порекло. На другом крају Босне, испод планине Виторог су друга села, одакле су моји други баба и деда. Предели су исти, али су њихове приче мало другачије. Причали су ми о чистој изврској води коју су пили и ливади на којој су се играли. Док идемо на Јахорину преко Романије, мени ова ливада личи на ону ливаду о којој ми је деда причао. Угледам у даљини дечака како прича са коњем и сетим се дедине приче. Њему је његов коњ често бежао, па је морао да иде да га тражи. Док пролазим овим дивним пределима, схватам шта значи реч порекло. Када смо уморни стигли у наш смештај, дочекао нас је комшија који ту живи. Нуди нас кафом, ракијом и питом, коју обожавам. Први пут нас види у животу, али ми са њим дуго седимо и причамо. Подсећа ме на мог деду, који често позове неког на кафу или ручак. Препознао сам много дединих особина код људи које први пут видим. Сад немам проблем када ме неко пита за порекло.

То је та Босна, где је све лепо и зелено, осим зими, кад је све најлепше бело. Тамо где ти нека стара бака изнесе питу и час да не озебеш, а и не зна те. Тамо где сам отишао у другу земљу, али ми је, ипак, св познато и нисам туђин. Ту је негде моје порекло.

Угљеша Билић VI4, шк. 2018/2019. година

Лик Милоша Војиновића

Морам признати да нисам читао много о јунацима, а још мање сам имао прилику да упознам неког. Ипак, чини ми се да је Милош Војиновић слика и прилика правог јуначи.

Милош је био висок, снажан и упечатљив младић. Имао је дугу црну косу и оштар поглед. Није штедео труда да себи угоди, а ни своме коњу који је морао бити најбољи. Носио је скупоцене хаљине, али није му било мрско ни да обуче чобанску кабаницу и међу обичним светом да буде и спава под отвореним небом. Корак му је био оштар, а свака реч промишљена и на месту. Ведрог духа, волео је да попије вина и провесели се. Био је међу највештијим и најхрабријим ратницима, увек спреман да се суочи са опасношћу. Бистар и помало преке нарави, увек је остваривао оно што науми. Савестан и одговоран, своју љубав према породици исказивао је кроз своја дела, жртвујући се за њихову добробит.

Као што песма каже: „Благо мајци која те родила,и ујаку који те имаде!“ Тешко је данас наћи таквог јунака.

 

Матеја Вареница V5, шк. 2017/2018. година

ОШ „Јован Јовановић Змај“ Сремска Каменица

 

„У мени сто ватромета“

Кад у мени пукне ватромета сто,

тада се деси нешто невероватно.

 

Често се догоди да се помешају искре две,

које у мени промене све.

 

И када први ватромет зазелени,

он пробуди оно позитивно у мени.

 

А кад плава боја шири се свуд,

тада стварно постајем луд.

 

А сива боја се ни са ким не дружи,

и то онда мене веома растужи.

 

И кад последњи ватромет пожути,

то мене веома наљути.

 

Када ми образ поцрвени,

то буди љубав у мени.

 

А зелене боје свуда има,

али најлепше стоји у њеним очима.

 

И у мени се то тако дешава често,

објаснити свима, веома је тешко.

 

Стефан Родић VII6

шк. 2016/2017. година

Чудан је овај све у мени кад све пожути и порумени

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Волео бих често када сам црн,

да извадим из мога срца тај трн,

који често жуља и боде

и жели много више слободе.

 

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Желео бих када би сви, да се зна,

похвалили оно што радим ја.

Када би ми неко упутио поглед благ,

још би ми више био драг.

А црвену боју не бих да делим са свима,

већ само са оним најлепшим очима.

 

Чудан је овај свет у мени,

кад све пожути и порумени…

 

Поделио бих све своје боје сиве,

нека негде другде живе.

Нећу да будем ни црн, ни сив,

хоћу да обучем дугине боје,

јер оне ми, мислим, најбоље стоје.

 

Стефан Родић VII6

шк. 2016/2017. година

Моја бајка

Богати сиромах

     Био једном један сиромах који је био јако сиромашан, није имао ни кућу, ни било какво имање. Цео дан је просио за мало хлеба.

     Цео живот је провео просећи, све до једног дана кад су пред њега стале три старице, за које нико није знао да се, заправо, добре виле. Оне су му рекле да се не брине и да ће га за седам година снаћи велико богатство, али од условом да мора обићи цео свет за тих седам година. Он одлучи да крене на пут. Успут, налетео је на троглавог змаја и јако се уплашио, мислио је да ће змај да га поједе, али змај то није урадио, већ га је питао где је кренуо и ако може, некако да му помогне. Сиромах је рекао да је пошао на други пут и да, ако змај може, да га однесе донекле, па ће он наставити даље сам. И тако је и било, змај га је повезао и прешли су неколико држава. Када се змај уморио, оставио га је, а овај му се пуно захвалио и наставио даље. Он је препешачио баш доста и стигао до једне планине. Попео се до пола планине и на једном дрвету нашао малог голуба. Голуб га упита где је кренуо, а сиромах му одговори да је кренуо на пут око света. Кад голуб то чује, одлучи да му помогне и подари му крила да одлети. Овај му се захвали и одлете. Он је летео док му крила нису испарила. Када се то десило, он је пао на сламу и није се повредио, него је наставио даље. Тако јадан и уморан, без наде, остао је на измаку снаге и рекао себи: „Одустајем, не могу више, нема наде!“ Наједном, пред њим се створио прелепи једнорог који му рече: „Ја ћу ти помоћи.“ Сиромах се попе на једнорога и једнорог га тако брзо одведе до једног дворца и ту га остави. Сиромах покуца на врата и цар му отвори. Сиромах га упита може ли да добије нешто да једе и пије, а добри цар сме да једе и пије колико хоће и да остане колико хоће и да остане колико хоће у дворцу. Сиромах је у дворцу добио нову одећу и спавао је у малој собици поред принцезине собе. Једне ноћи се пробуди, оде у принезину собу и види да је нема. То ујутро рече цару, а цар му каже: „Иди, пронађи моју кћер и ако је пронађеш, добићеш руку њену.“ И овај одмах крене да тражи принцезу. Дуго је пешачио, све док није налетео на велику пећину у којој је нашао дванаестоглаву аждају и принцезу иза ње. Он се страшно борио са аждајом док се аждаја није уморила и пала, а онда јој је сиромах одсекао свих дванаест глава. После тога, ослободио је принцезу и заједно  су отишли назад у дворац. Цар је испунио оно што је обећао, дао је руку своје кћери сиромаху и они су се венчали и добили седам синова, а сиромах који више није био то, него краљ, схватио је да тих седам година што је путовао, није било за џабе, и оне три старице што су му рекле за будућност, биле су у праву и схватио је да су оне, заправо, добре виле и када их је опет видео, пуно им се захвалио.

     И тако су његова породица и он живели срећно до краја живота.

Страхиња Селак V6

шк. 2016/2017. година

Моја плава звезда

Недавно смо обрађивали песму „Плава звезда“ Мирослава Антића. Од тада се често питам која је моја плава звезда. Плаво небо доноси ми топлоту, ширину, лепоту… Некоме је плава звезда животни сан, занимање, најбољи друг, другарица, девојка…

Шта бих желео да будем кад одрастем? Маштам о занимањима пилота, морепловца, доктора… Бићу пилот. Летећу плавим небом изнад облака. Кад ми облаци буду дозволили, летећу ниско и упознати градове, планинске врхове, непрегледна мора. Упознаћу многе људи и њихове обичаје и језике. Такође ћу видети нека туристичка места. Цео свет биће испод мог авиона. Свестан сам и опасности ако искрсне невреме. Нећу да размишљам о тим стварима. Лепота ће победити и ја ћу срећно летети и уживати. Ево шгта је сада моја плава звезда.

Дивна је порука песме: „Када нађеш ону праву, ону плаву, пази добро да је не изгубиш, не повредиш.“ Ово се носи и памти кроз цео живот.

 

Лука Ђорђевић VI5

шк. 2016/2017. година